Nadam se da nisam zaboravila kako se to radi… mislim pisanje i objavljivanje posta, a o salveticama, mašnicama i srčekima da i ne govorim! Malo se šalim, ali nisam daleko od istine. Otkud da sada krenem? Mislim da je dosadno pisati da me dugo nije bilo, o razlozima zašto me nije bilo, a njih je toliko da mislim da bih morala napisati tri posta, a ne jedan. Naravno da ste mi nedostajale i da sam svaki puta kada bih uhvatila malo vremena onako na brzinu škicnula na vaše blogeke, tužna što nisam s vama i što sam se, ne zato što sam to željela malo udaljila od naše kreativne blogosfere. Kao da moram razmišljati o tome što bih vam pisala i što bih vam željela reći jer me nije bilo dugo… a meni se to vrlo rijetko događa, da moram razmišljati o tome… e, pa sad, da li je to znak za uzbunu, ne znam ili samo trenutno stanje mog života koji je užurban i juri sto na sat! Ali ja sam sretna zbog toga! Sretna sam kada su mi dani prekratki za sve što želim učiniti jer to znači da se nešto događa! Nema ništa goreg od onih besmislenih i dosadnih dana koji nikako da prođu. Čitala sam jedan zanimljiv članak u nekom časopisu o raznim krizama, znate ono, kriza srednjih godina, kriza identiteta, kriza ova, kriza ona. I nisam se mogla odlučiti! U koju krizu bih sebe stavila, ha, ha! Zapravo, nije to kriza već jednostavno razmišljanje o nekim idejama, željama, ciljevima. Dobro to dođe s vremena na vrijeme (ha, ha!) I tako sam ja razmišljala… i razmišljala… i donijela sam neke odluke jer sam shvatila da je vrijeme za nove izazove! Probudio se onaj mali buntovni ratnik koji je duboko spavao u meni neko vrijeme. I tako sam opet postala student!!!
A za slučaj da se mali buntovnik ponekad uplaši i posustane… dovoljno je da se pogleda u ogledalo i kaže: „To sam ja! Ja to mogu!“
Za sve buntovne ratnike i one koji se tako osjećaju…
